Dani prolaze brze nego ikad. Postajem svesna. On odlazi. Stvarno odlazi. Bez pozdrava. Nece me se ni secati. Mozda kada mu me neko spomene, a mozda ni tad. A ja? Sta meni ostaje? Da mislim na njega. Da se ubijam mislima. Da svako vece pre nego sto legnem pomislim na njega, isplacem se i pomislim da ce sutra biti lakse. Jednog dana ce biti tako. Jeste, secanja blede. Ali ovo secanje je drugacije. Posebno je, vece od svakog drugog. Zasto? Ni sama ne znam. Kratak vremenski period, da mi je neko pricao ne bih verovala. Valjda je i to ljubav. Pricate, saznas puno o njemu, brze nego o ikom drugom. Provodite vreme zajedno, imas osecaj da si nekome bitan, lepo ti je s njim a cini se i njemu sa tobom. I onda odjednom kraj. Cesto pomislim da cu se jednog dana smejati svemu ovome. Mozda i jeste smesno s jedne strane. Poverovala sam u nesto glupo, bila sam glupa, ali ne mozes narediti srcu. Neke stvari razum i ponos ne mogu da sprece. Srce uvek prevagne. Nazalost. Ili ipak ne. Ne znam. Ostaje mi da cekam. Da se nadam. Da i dalje mislim o njemu. Da ovih poslednjih nedelju dana u istoj drzavi provedemo lepse nego ikad. Da budu nezaboravni. Da se i on mene seca na nacin na koji cu se ja secati njega. Jer sta uopste ostaje na kraju ljubavi? Brojevi telefona u imeniku koji polako blede i na kraju se izbrisu? Njegov i moj datum rodjenja ukombinovani kao raznorazne lozinke? Samo nase teme razgovora koje dizu kosu na glavi kada se negde drugde spomenu? Ostaju secanja. Neka duze, neka krace.
Danas je bila prilika da se vidimo. Mozda i poslednja. Ali on nije bio na starom mestu. Kisa je lila ali mi je bilo svejedno. Samo sam htela da jos jednom pogledam TE plave oci. Njegove plave oci. Mozda jednostavno sudbina nije htela da se sve ovo srecno zavrsi. Ili je to bio on. Ostaje mi samo da razmiljam...